Vicevi.coolbb.net

Vicevi, cestitke i slike
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Rimska drzava

Ići dole 
AutorPoruka
milakije
Administrator
Administrator
avatar

Broj poruka : 1583
Godina : 21
Mesto : Celarevo
Zanimanje : Stonoteniser
Drzava :
Reputation : 4
Points : 2919
Datum upisa : 15.06.2008

PočaljiNaslov: Rimska drzava   Pon Maj 04, 2009 6:02 pm

Антички Рим је била цивилизација која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији
коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је
окруживало Средоземно море. Током свог
дванестовековног постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска
цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око
Средоземног мора путем освајања и асимилације.
Ипак, Римско царство је на крају доживело слабљење
и пропаст. Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у V
веку
распало се захваљујући сеоби народа у независне краљевине. Источно римско
царство
, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476,
традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног
као мрачни век.
Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је
инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно
допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова
историја још увек има утицај на данашњи свет.


//

Римско
краљевство



Легенде
и краљеви




Форум Романум- данас





На основу староримских извора оснивање Рима
се датује од 753. г. п. н. е. Већ од 10. века п. н. е. постојала су на
брегу Капитолу прва насеља. Касније су се раширила на
брежуљке код реке Тибар и њиховим спајањем је настао град чији је верски и политички центар био Капитол.
Оснивање града у средини 8. века п. н. е. се поклапа са колонизацијом Италије. На основу легенди настанак Рима надовезао
се на историја Троје. Потомци Енеје, сина Анхиса и богиње Венере, браћа близанци – Ромул и Рем били су по наређењу краља града Алба Лонге одмах по рођењу бачени у Тибар. Како је близанце родила весталка Реа Силвија,
са богом рата Марса, богови су уредили да сандук са близанцима
река избаци на обалу где их је у прво време усвојила вучица.
Браћа су касније краља Алба Лонге и основали су властити град на месту
где их је некада вода избацила. Пошто се Рем наругао браздама којима је
његов брат близанац означио будуће зидине
града, Ромул га је убио. Услед тога, град је добио име по Ромулу Рома
тј. Рим, а Ромул је постао први од седам легендарних краљева Рима.

Капитолска вучица, античка статуа са представом вучице која доји
Ромула и Рема.





Крајем 7. века п. н. е. напали су Рим Етрурци којима је Рим у то време био локални ривал.
За време владавине етрурских краљева Рим је брзо нарастао у највећи
град на Апенинском полуострву јер је контолисао значајне путеве
привредних траса. Краљ Сервије Тулије је саградио римске зидине и
спровео је реформу војске. Последњи етрурски краљ Тарквиније Охоли био је из града истеран
од стране аристократије под вођством Луција Јунија Брута. У сваком случају,
после ослобођења Рима од етрурске владавине значај града је порастао.
Година 509. п. н. е. која је традиционално везана за ове догађаје је
додата касније и није сматрана за сигурно датирање. Културно су Римљани
били под јаком утицајем Етрураца. Посредством Етрураца Рим је дошао у
контакт са старогрчком културом чији се утицаји могу видети у употреби
етрурских бројева, писма из којег се развија латинско писмо, птичија перспектива у пластичним уметностима, погребни
ритуали итд.
Римска
република



Настанак
Републике и освајање Апенинског полуострва



Одредити карактер римске државе је врло тешко с обзиром да је његов
настанак трајао вековима где је током њих долазило до великих промена. Полибије, грчки историчар, римску републику је
посматрао као комбинацију монархије и демократије. Владу у држави су
извршавала два сваке године бирана конзула који су диспонирали
највишу извршну моћ и били војсковође и стајали на врху магистратских
уреда. Њих је бирала народна скупштина. Римски сенат, аристократско веће, играо је
значајну улогу а све до доба принципата нија диспонирао законодавним правом.
Моћ сената је произлазила из његовог ауторитета. Поред њега је постојала
и народна скупштина или комиција која је била исто тако важна јер је
одлучивала о рату и миру,
потврђивала је законе и представљала је највишу судску инстанцу.
Централно место политичког живота у Риму представљао је градски форум
тј. трг (Форум Романум) који је
служио као место за седнице политичке, друштвене и верске прилике.

Заседање сената (слика из 19. века)





У доби на крају краљевства и почетака републике је створено уређење
римског друштва које је уз одређене промене трајало вековима. На врху су
стојали стари римски родови и власници земље патрицији који су били најутицајнији. Највећи део
становништва је био састављен од плебејаца и вероватно се радило о поробљеном
становништву које је диспонирало само омеђеним политичким правима и
иступали су у погледу са патрицијама као клијенти који су се заветовали
патрицијама на верност тражили су од њих заштиту. Најнижи на лествици
били су робови који су били посматрани
као ствари и нису имали никаква права, иако су могли да добију слободу.
Плебејци су са временом добили одређена права, као легелизацију
бракова са патрицијама и приступ магистратурама. Ипак је само малом
броју плебејаца омогућано са се добију до римског владајућег слоја и
тиме је дошло до стварања новог типа аристократије – нобилитета.

Via
Appia
Апијев пут
у јужној Италији





У 5. веку п. н. е. водио је Рим са својим суседима бројне ратове који
су 493. године п. н. е. признали његову владавину и тражили су заштиту
од њега у погледу спољних непријатеља. 396. године п. н. е. после
уништења етрурског града Веја свог можног ривала дошло је до корака када
се Рим упутио ка путу на своју хегемонију над целим Апенинским
полуострвом да би после што је био опљачкан од стране Гала када је
последице овалових упада ослабио утицај Рима на остала племена у
Италији. Следећих пола века карактерисало се борбама са Галима и борбом са латинским савезницима и после ратова
већина Латина је добила римско држављанство. На прелому 4. и 3. века п.
н. е. у следећим ратовима Римљани су дефинитивно поробили Самите чиме
су ова унутрашња племена дефинитивно пала под власт Рима.
Тајна релативно брзог римског напредка почива у склапању савезништва
са у та времена моћним и на крају поробљеним непријатељем који је постао
лојални римски савезник. Поробљену Италију је Рим
покрио са великим бројем путева на чијим стратешким местима су били
осниване колоније што је омогућавало контролу над земљиштем које је било
освојено. Из тога доба је Рим изашао као чврста државна творевина са
моћном армијом и даљим условима за напредак и даљи раст и тиме су
положени темељи за његову будућност и просперитет.
Nazad na vrh Ići dole
http://vicevi.coolbb.net
milakije
Administrator
Administrator
avatar

Broj poruka : 1583
Godina : 21
Mesto : Celarevo
Zanimanje : Stonoteniser
Drzava :
Reputation : 4
Points : 2919
Datum upisa : 15.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Rimska drzava   Pon Maj 03, 2010 7:03 pm

Пир,
Пунски ратови и Ханибалова инванзија на Италију



У
трећем самнитском рату 298. – 290. г. п. н. е. Римљани су савладали
коалицију Самнита и то им је омогућило да добију контролу над целом
Италијом.
282. п. н. е. се Рим уплео у ривалство грчких општина против града Трента који се спојио са епиреким
краљем Пиром
који је 280. г. п. н. е.
пристао у Италији са великом војском и
слоновима . Иако је Пир
побеђивао више пута римски савезнички систем
је био довољно имун и
римљани на место да прихвате Пирове мировне
поруке били су тврдоглави и
настављали у борбама и онемогућили су да
искористи своју скупу победу „Пирову победу“ и да његов положај у
Италији
доведе до неиздрживости и да после пораза 275. г. п. н. е.
отплови
натраг у Грчку када су Римљани стекли контролу над свим
грчким градовима
рачунајући и Тарент.
Рат са Пиром био је
претходница за много веће ратове који се требали
да се догоде убрзо
после овога. Раст римске моћи повео је неизбежно до
конфликта са
великом силом у Средоземном мору са Картагином која је следила своје
далекосежне
интересе у политици и трговини. Предмет споре је била Сицилија где се прожимао утицај
обе државе.
Захваљујући колонизацији Феничана западна и северозападни
део острва био је
под утицајем картагине док су на истоку и југу од
8. века били Грци и грчки најмоћнији град Сиракуза био је у конфликту са
Картагином.

Ханибал-
највећи непријателј Римљана





После инцидента у
Месини равнотежа на Сицилији је дошла у користи
Римљана и то је
изазвалу пунску флотилу на нападе на италијанске обале и
локални
конфликт је прерастао у рат између великих сила. То је био први пунски рат 264. – 241. г. п.
н. е. На
копну су побеђивали римске легије али су Римљани на мору
били беспомоћни
у односу на поморску доминацију Картагине. После
неколико пораза
Римљани су се трајно населили на Сицилији. После ове
победе су
Картагињани морале да плате велике репарације у мировном
уговору између
Рима и њих. Рим је поробио и Сардинију. Убрзо затим ипак
Картагина стаје нa
ноге ка чему је у многоме допринео Хамилкар Барка.
Када је
Хамилкарев син Ханибал напао град Сагунтум који
је био римски
савезник и када су Картагињани одбили његову
екстрадицију дошло је
поново до новог рата и тз. другог пунског рата 218. – 201. г.
п. н.
е. када је Ханибал предузао јеко напоран пут преко Хиспаније и
јужне
Галије и после преласка Алпи упао на територију Италије са
својом
војском. После серије од неколико победа Ханибал је Римљане
довео до
руба пораза. Но Ханибал је ту ипак остао по мало изолиран и
после 202.
године римски војсковођа Скипио Африканус победио је
Ханибала у одучном
рату у бици код Заме.
Картагина је морала да
се одрекне свих својих мимоафричких територија
и да распусти своју
поморску флоту и била је принуђена да исплати
велике ратне
контрибуције чиме је била дефинитивно сломљена њена моћ. У
Спољашњој
политици је постала у потпуности зависна од воље Рима. Ипак је

задржала значајне трговачке позиције. Рим је после Другог пунског рата
постао
главна сила у Средоземном мору и исто као Сицилија и Сардинија и Хиспанија је постала римска
провинција.
Nazad na vrh Ići dole
http://vicevi.coolbb.net
milakije
Administrator
Administrator
avatar

Broj poruka : 1583
Godina : 21
Mesto : Celarevo
Zanimanje : Stonoteniser
Drzava :
Reputation : 4
Points : 2919
Datum upisa : 15.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Rimska drzava   Pon Maj 03, 2010 7:05 pm

Експанзија
у источном Средоземљу



После
победе над Картагином, Рим се концентрисао на исток. Хеленистичке државе Пергам
и Родос обратиле су се за помоћ Риму
угрожене

коалицијом селеукидског краља Антиох III Велики и македонског краља Филипа V и римски Сенат искористио
то
што је већ у
току Пунских ратова заратио са Филипом дефинитивно
сахранио
мекедонску
хегемонију у старој Грчкој и тако је могао Тит
Фламиније
на Истамским
играма
у Коринту да прогласи слободу
хеленских
градова. Ка
даљем ангажовању на истоку принодила је
Римљане
експанзија селеукидског
краља Антиоха III у Малој Азији и у Грчкој са којим су
192. – 188.
г. п. н. е. повели рат који се завршио победом Рима и
предајом
свих
својих територија у Малој Азији. Овим је Рим постао
најјача
сила на
источној обали Средоземног мора.

Експанзија
римске
републике у 2. веку п. н. е.





Македонија је после противримске
побуне

претворена у римску провинцију 148. год. пре н.е. Конфликт са
нумидским краљем који је био
савезник
Рима и који
је својевољно напао Картагину довео је до Трећег пунског рата на чијем крају
је
Картагина била потпуно уништена и разорена од стране Римљана.
Освојена

територија је била устројена у провинцију Африку. Слично се
догодило
и
са независношћу Хелена, а Коринт, центар грчког отпора
Римљанима,
такође је
снашла жалосна судбина. Град је био разорен и
опљачкан,
а грађани
продати у робље и депортовани у Рим. После
завештања
последњег
пергамског краља 133. г. п. н. е. територија
Пергамске
краљевине
(западни део Мале Азије) је постао римски посед и

претворен је у
провинцију Азију.
У новим провинцијама су а
пре свега у богатим источним земљама
одређени су велики порези који
су скупљани од стране патриција који су
давали држеви фиксни део.
Ово
је доводило до учесталих устанака. Римске
победе су биле
величанствене
али унутар римсске држеве је долазило до
постепеног
пропадања
републиканских вредности и уређења.
Криза

републике и
браћа Грах



Унутрашње- политички римски
раст
следи стварање нобилита. Најмоћнији
аристократски родови чији
су
се чланови експонирали у ратовима добили су
монопол у приступу
магистратурама
а тиме и у сенат који је стално више и
више постајао
владајући
орган. Иако су народне скупштине потврђивале
законе нису
диспоновале
законодавном иницијативом и оне су све више
губиле на
значају.
Република
се тако и ако је напредовала и повећавала своје
територије,

добијала на значају дошла до унутрашњеполитичке кризе
које је
требала
да доведе до грађанских ратоваи на крају до краја
досадашњих
држевних
форми. Разлог је била дубока социјална
поларизација
римског друштва и
позив ка реформама
пре свега у аграрној
области. Један од услова римских војничко-
политичких успеха је
прилив
великог богатства и робова. Ситни
пољопривредници и занатлије

плебејског порекла били су одсутни у
ратовима на великим
удаљеностима
од својег пребивалишта што је отежавало
њихову управу
поседа и
привредее. Насупрот томе велики поседници су
повећевали
своје
имовине често протеравши старе власнике што је доводило
до
стварења
великих поседа тз. латифундија и искориштавања робовског
рада.

Опадање броја земљорадника нарастао је број припадника без имовине
и
до ослабљивања борбене способности римских легија. Раст Рима довео је
до пропасти римских широких слојева који су имали највеће заслуге за
његов
развој. Осиромашавање овог слоја доводило је до миграција
становништва
у градове, пропадање села и до нарствајућег неспокојства
људства.
Нарастајући
социјални немири су се степеновали када је 133. године п.
н. е.
народни
трибун Тиберије Грах покушао да предложи
земљишни
закон којим би требала да се подели и ограничи земљиште
великопоседника..
Разлог за овакове реформе био је недостатак регрута за
легије.
Предлог
Граха био је под ветом и када је он свога колегу који
је дао

вето прогласио за смењеног било је његово убиство које је
спречило
даље
његове кораке. Његов брат Гај Грах је после десет година
следио

братовљево залагање за реформе. Ништа мање се није десило и
Гају
и 121.
г. п. н. е. умро је насилном смрћу.
Победа сенатне
већине
„оптималес“ над народном страном „популарес“ у
републици није

донело смирање. Криза државе се стално продубљивала. Рим
је
потресао
устанак робова под вођством Спартака
у годинама 73. – 71. п. н. е. и даљи
напорни
конфликти на границама
империје. У овој кризи је просперирао
са
својим реформама Гај Марије
чије реформе су се разликовале од
реформи
браће Грах. У армији су могли
да служе и беземљаши који су
били
награђивани додељивањем земље као
ветерани и од тих времена
војници
нису осећели лојалност преме држеви
већ према томе ко им је
омогућавао
да стекну посед и тако се стварају
услови за настанак
грађанских
ратова.
Грађански
ратови



Осим

унутар римског друштва долазило је и на прелому 2. и 1. века п.
н.
е.
до конфликата између италијанским савезницима који су
тражили
прака као и
римљани и после савезничких ратова у којим су
били
поражени савезници
па ипак је већина од њих добила римско
грађанство.
Када се завршило
савезнички рат угрозило је римску
империју
нова опасност од стране
римских и италијанских колониста у
Малој
Азији. Поводд овог чина био је
понтски краљ Митридатес
VI
који је освојио
Малу
Азију и испловио за Грчку и на чију је
страну прешла Атина.
Када је Луције Корнелије Сула одређен да
води
војску
после победе над популарима јер су неспоразуми око
поверавања
војске и
конфликт са популарима и оптиматима деловали као

грађански рат, и када
је после победоносног похода против
Митриадеса
вратио у Рим своје
противнике је дао масакрирати и издао
је
списак грађана које је било
дозвољено да се без казне убијају.
Сула
се брзо повукао са своје
функције и омогућио је наступање
двојици
амбициозних појединаца Красу и
Помпејусу. Овај други је
дефинитивно
довео у ред неприлике Рима на
истоку у Малој Азији. Помпеј се ујединио са Красом и амбициозним Јулијем Цезаром.
Ово троје су
60.
године п. н. е. створили неформални савез у циљу
властитих
интереса
названо први тријумвират. Цезар је уз помоћ осталих
триумвира

59. године п. н. е. постао конзул и обезбедио вођство у
Галији. Он
је
поробио Галију. Када је пао Крас непријатељство између
њега и
Помпеуса
је дошло до поног изражаја и Цезар којем је у случају
повратка

претио политички процес прешао је 49. п. н. е. реку Рубикон чиме је започела даља фаза
грађанских
ратова. Он је победио Помпејуса следеће године који је
побегао
у Египат
где је после био убијен а Цезар је добио владавину
над
целим Римом.
Цезаров покус за институционализовано закотвљење
своје
владавине није
успео и пао је као жртва од стране
републиканаца
у сенату под водством Марко Јуније Брута.
Грађански
рат
се поново распламсао Марко Антоније и Цезаров
адаптирани
син Гај Октавије
су се спојили са Аелимије
Лепидом
и створили
други
тријумвират који је био
организован
против
следбеника републике и Цезеровим убицама. После
победе
су поделили
империју. Октавијан је добио западне провинције,
Маркус
Антониус је био
на истоку са Клеопатром VII египатском краљицом
и
Цезаровом миљеницом. Оба тријумвира су дошли у сукоб и после
победе
Октавијанa је Антониус и Клеопатра

извршили самоубиство. Тиме је завршило доба грађанских ратова и
била
је
сахрањена римска република а Октавијанус се наоко одрекао
свих
својих
права прогласио је републику али је био једини који је
владао
ремском
империјом.
Nazad na vrh Ići dole
http://vicevi.coolbb.net
milakije
Administrator
Administrator
avatar

Broj poruka : 1583
Godina : 21
Mesto : Celarevo
Zanimanje : Stonoteniser
Drzava :
Reputation : 4
Points : 2919
Datum upisa : 15.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Rimska drzava   Pon Maj 03, 2010 7:06 pm

Царство



Рађање
принципата




Августус први

римски цар





Октавијан је слично као и Цезар
стигао
до власти, али за разлику од
Цезара није покушао да свој
положај
самовладара потврди у државом
добијеном уреду диктатора него
је
свој положај прикрио под велом
републиканских институција.
Формално
је оставио стари устав а своју
позицију је оснажио
преузевши
извршења
неких републиканских уреда и
добијањем посебних
пуномоћи
и
пре свега контролом над кључним
провинцијама са бројним
римским
легијама. Он је именовао себе принципом
(„првим грађанином“)
и
демонстрирао
је тиме да се сматрао за
равноправног са осталим
сенаторима
који су као администратори, судци,
управници провинција и

војсковође
требали да заједнички владају и он је
овим основао нови
поредак
који је био назван принципат. Сенат му је поред многих титула уделио и титулу часног
имена

„Августус“
Августова владавина је донела држави мир и
благостање.
Под
принципатом је дошло до епохе спољне и унутрашње
консолидације:
цар је
изградио мреже нових путева и улица а привреда
и култура
су доживеле
нови полет после година ратовања. Била је
подупирана
урбанизација
провинција уређивањем колонија ветерана и
несебичним
поклањањем римског
држављанства. Био је бележено опадање
главног
града и провинцијализација
римске империје у односу на
понекад
недавно
поробљене земље.
После смрти год. 14.

наступио је на трону његов адаптирани син Тиберије који је био компликована
личност
и
унутрашње је осећео као републиканац. Током своје владе он
се
старо за
обезбеђење граница и пуњање благајне. Значајан догађај
за
време Тиберије
било је разапињање на крст Исуса у провинцији Јудеја. Већ
трећи
принцепс Калигула
се показао као тиранин. Његова се влада
завршила
после три године
његовим убиством од стране преторијанаца.
За
време
Клаудија је била ка
империји присаједињена провинција
Британија
а после и Тракија. После Клаудија који је
био
отрован од
стране своје супруге Агрипине добио је владу Нерон. Његова у почетку полетна
владавина
се променила
у терор у току којег је убијао чланове своје
породице
а спекулише се да
је дао и запалити Рим 64.г. За време
његове
владавине
дошло је и до
првих прогона хришћана. Када су се
против

њега побуниле легије он је
извршио самоубиство. 68.

година је представљала крај његове владавине. Од овог
доба римски
цареви
више нису били из редова старе римске аристократије.

Врхунац
царства




Титов
славолук





После
Неронове самоубиства настала је
борба за власт и као победник
је
изашао војсковођа Веспазијан који је основао
династију
Флавијеваца. Када је после успешне

владавине
Веспазијан умро 70.

год, цар је постао његов старији син
Тит.
Његова владавина је значајна по снажној
ерупцији
Везува као и епидемији тифуса, а завршена је и изградња Колосеума. После њега и његовог
превременог
краја
владавине наступио је његов млађи брат Домицијан које је у изворима,
најпре
код
историчара Тацита, приказан као аутократа.
Домицијан
је, супротно
римским традицијама, тражио да му се указују
такорећи
божанске почасти и
користио је титулу доминома тј.
господара.
Сенатори
су у више наврата
ковали завере против
Домицијана и цар
је 96.
год. пао као жртва
атентата.
Наредни
период
од 96. до 193.
године познат је као
период
династије Антонина или адоптивних царева,
које
се сматра за
доба врхунца империја у погледу културног и
привредног
успона. Цареви
су владали у сагласности
и слози са
сенатом, а сенатори су заузврат
потовали принципата. Сенат је 96. за
владара
изабрао Нерву, а овај је адоптирао је
војсковођу
Трајана и прогласио га тиме својим

наследником.
Трајан је уједно постао први цар који није био рођен у

Италије, већ у
провинцији Хиспанији. Захваљујући Трајановим
успешним
ратовима против Дачана на средњем Дунаву и против Парћана у Месопотамији Римско царство је
достигло
свој
територијални врхунац.
Трајанов наследник је био Хадријан и његова владавина је
донела

консолидацију и цивилизациони, културни и технички пороцват
државе
који
је помогао наступање тада младог хришћанства. У његово време су
почеле
да се
јављају прве тешкоће које у то време још нису захтевале

посебне
мере.
У половини 2.
века
за цара Антонина Пија досегло је царство
врхунац
свога
благостања. Али већ за време „филозофа на трону“ Марка Аурелија (161.

180) г. се
појављују први важни проблеми. На
рубу
римског света почела је сеоба
бројних германских и сарматских племена која су напала
дунавску
границу
(лимес)и угрозила су саму Италију. Захваљујући Маркоманима, једном од ових
ратоборних
племена,
ови ратови су названи Маркомански
ратови
. У исто
време
су Парћани напали источне римске провинције, а
победничке
римске
легије су са истока донели тифус назван „антонијанска
епидемија“.
Осим ових
тешкоћа са спољне стране јављају се и
унутрашње
тешкоће
у државним
финансијама. После Марка Аурелија
наступио је

његов син Комод који је остао запамћен као
други
Нерон и који је
убијен 192. год. када сенатори и дворани
више
нису
могли
да подносе његову тиранију.
Nazad na vrh Ići dole
http://vicevi.coolbb.net
milakije
Administrator
Administrator
avatar

Broj poruka : 1583
Godina : 21
Mesto : Celarevo
Zanimanje : Stonoteniser
Drzava :
Reputation : 4
Points : 2919
Datum upisa : 15.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Rimska drzava   Pon Maj 03, 2010 7:08 pm

Династија
Севера и војнички цареви (193-284)



После грађанског рата 193. године дошао је на власт Септимије Север који је први цар који је
био пореклом из Африке. На почетку 3.
века
он је повратио стабилност империје за извесно време. У његово
је време почео опасан раст политичке моћи римске војске.
Његов син Каракала који је упркос својем крутом владању
према сенату и својој породици имао подршку међу људима и војницима, пао
је као жртва атентата за време похода на Парћане. Следила је кратка
владавина Елагабала који је покушао да уведе култ истоименог
оријенталног божанства из Емесе у сирији. Већ 222. године био
је овај ексцентрични владар убијен и цар је постао његов млади рођак Александар Север који је покушао да се
супростави новом источном противнику, Сасанидском или Новоперсијском царству и
германским племенима, али је убијен од стране незадовољних војника.

Територије које нису признавале ауторитет римских императора. Зеленом
бојом је приказано Галоримско царство, а жутом Палмирско
царство






Убиством Александра Севера и уклањањем династије Севера 235. године,
почело је доба војничких царева познато као криза III века. Непрекидна серија грађанских
ратова, узурпација и убијање царева ослабила је империју која је сада
била беспомоћна пред нападима њених непријатеља. Током педесет година
између убиства Александера Севера и доласка Диоклецијана на власт на
трону су се сменила двадесет и један легитимни цар и безброј узурпатора.
Ови цареви морали су да одбијају нападе Германа на Рајни и Дунаву. Готи који су настањивали северне обале Црног мора вршили су разорне нападе на Балкан и Грчку а нападали су и Малу Азију. На западу су нападали Алемани током седме деценије 3.
века
Галију и Италију. Међутим, најтежи ратови су се одигравали на
источној граници где је највећу опасност представљало сасанидско
царство. Велики краљ Шапур I упадао је неколико пута у Сирију и побеђивао
римске легије. Шапур је 259. године чак заробио римског цара Валеријана
и одвео га у ропство где је римски владар преминуо.
За разлику од осталих религија и паганских култова хришћани нису придавали одговарајуће поштовање
институцији цара. Деције Трајан који је покушао да успостави
поштовање старих божанстава прогонио је хришћане, а после њега су то
чинили и Валеријан и Диоклецијан.
Наступање
позне антике (284-395)




Тетрархи скулптура које је украдена из Константинопола од стране
Венеције 1204. године





Долазак Диоклецијана на трон 284. године
данас се сматра за почетак доба Позне антике које је карактерисала
централизација и бирократизација империје и каснија победа хришћанства. Диоклецијану је пошло целим редом мера и
реформи у досадашњим формама принципата да одгоди пропадање римске
империје којим је она била угрожавана. Цар је спровео реформу државне
управе у оквиру које је повећао број провинција. У свакој од њих је била
одељена војничка и цивилна управа што је требало да спречава побуну
против централне владе. Ка обезбеђењу граница спровео је реформе армије
које је поред осталог повећала већ и тада високе порезе.
Диоклецијан је створио нови систем владавине познат као тетрархија („четворовлашће“). За свога колегу и
другог августа је позвао Максимијана, свог старог пријатеља по оружју.
Оба цара су имановали по једног савладара нижег ранга који је носио
титулу цезара, Диоклецијан Галерија, Максимијан Констанција I Хлора. Непосредни повод за
ову реорганизацију био је да се убудуће спречи узурпације. Подела
царске власти није била новина, али је за време Диоклецијана била
реализована доследно. Рим је и даље био главни град, али су цареви
померили своје резиденције ближе границама где су могли лакше са се
супротставе непријатељима. Диоклецијан је тежио да ојача ауторитет
државе и личности цара и примио је име „Јовиус“ по богу Јупитеру. Хришићане који су одбијали да му
пруже божанске почасти је прогонио. Слично владарима 3. века,
Диоклецијан није марио за сенат и владао је као апсолутни владар тј
господар (лат. dominus). Због тога се данас сматра да од Диоклецијанове
владавине стари систем царске управе, принципат, смењује доминат.
Систем тетрахије се урушио након Диоклецијановог повлачења са
престола 305. године. Без његовог ауторитета брзо су избила на површину
неслагања унутар царског колегијума. Током нередних немира и грађанских
ратова владар читавог царства постаје постепено Константин I Велики,
син Констанција Хлора. Константин је у почетку владао северозападним
делом Римског царства, али је 312. у бици код Милвијског моста, недалеко од Рима, Константин
победио и уклонио Максенција, Максимијановог сина. За разлику од
Диоклецијана и Галерија, Константин је већ од доласка на власт 306.
године био толерантан према хришћанима, а у бици код Милвијског моста
његови војници су победили носећи Исусовим монограмом (хирон)
на штитовима и војним стеговима. Победа из 312. је инспирисала
Константина да дефинитивно пригрли хришћанство, а наредне, 313. године,
издао је Милански едикт заједно са зетом и савладаром
Лицинијем. Хришћанствопостаје једна од званичних религија
римског царства, а после 324. године, када је Константин уједино царство
под својом влашћу, престају сви прогони хришћанског клера.
Црква је са својом сложеном хијерархијом у почетку опонашала римску
провинцијску управу. поред тога, Константин и чланови његове породице су
започели традицију ктиторства зидајући цркве широм царства. Такође,
Константин је епископима дао и свет Осим признавања хришћанства цар
Константин Велики је познат по још једном догађају а то је било оснивање
Новог Рима- Константинопоља. Тежиште империје се тиме
преселило у богатији и стабилнији део источне половине. Константин је
наставио са реформама Диоклецијана и империја је била подељена на четири
префектуре које су се даље делили на тринаест дицезија. Диоклецијанове и
Константинове реформе допринели су стабилности империје додали су нова
финансијска средства које су дозволила да се повећа армија и да се
учврсти одбрана империје.
Убрзо после смрти Константина I Великог између његових три сина се
развила борба за власт. 353. године је један од њих Констанције II постао опет једини владар у
империји. После њега 351. године је његов братић Јулијан Апостата
(Отпадник) направио покушај за враћање паганства што није било дугог
века и после похода на Персију и смри овог владара угасила се Константиновa династија као и
увођење паганства. За време Валентинијан I била је империја привремено а
после смрти Теодосија трајно подељена и то са братом Валентијана Валенсом који је 378. године био убијен у борбама са
Готима.
Нови цар Теодосиус је био принуђен да успостави мир са Готима којим
је било дозвољено да населе ове земље као „федерате“ од када потиче као
трајна појава присуство барбара на римској територији. Теодосије I је био последњи римски цар након
што је савладао последњу узурпацију и владао је целом империјом. За
време његове владавине хришћанство је било установљено као једина
државна религија после његове смрти владали су царством његови синови Хонорије и Аркадије на западу и истоку. Иако је ова подела
касније постала као дефинитивна мисао о јединству трајала је и даље и
тако су закони који су проглашени од једног цара били важећи и на другој
страни.


Poslednji izmenio milakije dana Pon Maj 03, 2010 7:10 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://vicevi.coolbb.net
milakije
Administrator
Administrator
avatar

Broj poruka : 1583
Godina : 21
Mesto : Celarevo
Zanimanje : Stonoteniser
Drzava :
Reputation : 4
Points : 2919
Datum upisa : 15.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Rimska drzava   Pon Maj 03, 2010 7:08 pm

Крај
античког царства




Пљачкање Рима од стране Вандала г. 455.





Источно римско царство је било економски консолидованије и густије
настањени део империја који је без већих последица преживело сеобе
народа. Насупрот западно римско царство у току 5.
века
полако тоне. Поступање Хуна у Европу спустио је домино ефекат и
покрети племана који су у потпуности променили лик целог континента. Да
би забранили упаде Германа у Италију, Западно римско царство је повукло
своје легије са граница Рајне коју су после тога 406. године
прешла варварска племена која су срушила управу Рима у Галији и
Хиспанији, док је Британија остављена својој судбини. 410. године су Визиготи под вођством Алариха
опљачкали Рим што је имало тврд одјек на римску психу. Они су после
неког времена потлачени у Галију али су и даље били велика опасност за
Рим. Затим су Вандали проникли у Африку у ову тако важну
провинцију за римску империју после пада Картага 438. године а 455. им
је успело да поново опљачкају Рим и из тих разлога се њихово име
употребљава као погрдно.
Иако је 451.
године у јединству са Визиготима Рим савладао Хуне под вођством Атиле у бици на Каталунским пољима римска империја се
назадрживо кретала ка своме крају јер су цареви били слаби и лотке у
рукама војсковођа. 476. године је Одоакар сменио цара Ромула Августула што се сматра крајем
Западног царства иако се Одокар сматрао за „Германа у римској служби“ и
своју владавину је тумачио као управљање Италијом у име цара у
Константинопољу. Чисто формално је Италија стално део импарије и тако је
и наступник Одоакара остроготски краља Теодорих Велики тежио да добије признање
источнога цара.
За разлику од Западног, Источно римско царство није било тако
разарајуће погођено германским најездама поред тога она је диспонирала
много већим финансијским средствима и пре свега обратном дипломатијом.
Имало је и бољи географски положај и природне границе који су створиле
природне препреке надирању непријатеља.

мозајик - Цар Јустинијан са пратнјум у цркви- базилици Сент Витале у
Равени





За владе Јустинијана I последњег цара чији је језик као
материњи био латински, је његов војсковођа Велизар добио натраг велике делове западног царства
као северну Африку, Италију и јужну Шпанију. Јустинијан који је ратовао
и са Персијанцима који су после пада Западног царства осећели своју
шенсу ипак је постао најјачи владар у Средоземљу и при томе је
контролисао све земље које су од давнине били римска империја (са
изнимком Британије, Галије и Хиспаније). После Јустинијанове смрти се
западне замље показују као дуготрејно неодрживе и биле су у моћи
Визигота.



Експанзија Ислама где је љубичастом бојом обележена источна римска
империја






Источно царство је током 7.
века
постепено изгобило свој римски карактер. Дубоке унутрашње и
вањске промене довели су такође и на истоку ка наступању средњег века.
Источна римска империја са својим главним градом Константинополем
трајала је све до 15. века и њно се становништво сматрало за Римљане у унутрашњим
структурама империје дошло је после године 640. ка великој
трансформацији тако да се сасвим оправдано од тога датума говори о
источном римском царству као о Византијском царству.
Nazad na vrh Ići dole
http://vicevi.coolbb.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Rimska drzava   

Nazad na vrh Ići dole
 
Rimska drzava
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Rimska mitologija
» Deset najvecih drzava na svetu
» Venecuela
» Šri Lanka
» Sjedinjene Američke Države

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vicevi.coolbb.net :: offtopic carstvo :: Istorija-
Skoči na: